Epoksidni liveni pod do 4 mm

Tanak sloj podnosi svakodnevno hodanje, putnički automobil, ulje, so sa zimskih puteva i sredstva za čišćenje. Površina nema fuge, pa se u njoj ne skuplja prljavština i voda ne prodire u spojeve. Zato se dobro pokazao u garažama, radionicama, kotlarnicama i ulaznim prostorima, ali i u izložbenim salonima i kancelarijama.

Ima, međutim, mesta gde treba biti oprezan. Epoksid je krut i ne prati pomeranje podloge. Ako se košuljica pomera ili puca, pukotine će se s vremenom preneti i na novi sloj. U starim podrumima bez hidroizolacije vlaga iz tla može odozdo da podigne epoksid u plikove. Običan epoksid na direktnom suncu vremenom žuti, pa se kod velikih staklenih površina stavlja završni premaz otporan na UV zračenje. U stambenim prostorijama, gde želite mekšu i tišu površinu, ponekad je bolji poliuretanski liveni pod, koji je nešto elastičniji.

Da li će pod trajati, u najvećoj meri zavisi od pripreme podloge. Samo izlivanje je tek druga polovina posla.

1. Procena podloge. Majstor proverava čvrstoću, pukotine, ravnost i vlagu. Cementna košuljica bi, prema većini proizvođača, trebalo da ima vlagu otprilike do 4 % merenu karbidnom (CM) metodom, a anhidritna znatno manje. Vlaga se meri, procena od oka nije dovoljna.
2. Mehanička priprema. Podloga se brusi, freza ili sačmari, da bi se uklonili ostaci lepka, boje, masnoće i slab gornji sloj. Cilj je čista, blago hrapava površina. Veće neravnine treba unapred izravnati masom za izravnavanje, a ne debelim slojem epoksida.
3. Usisavanje prašine. Posle brušenja površinu treba temeljno usisati industrijskim usisivačem. Fina prašina je jedan od glavnih razloga za ljuštenje.
4. Prajmer. Na suvu podlogu nanosi se epoksidni prajmer. On učvršćuje površinu, ujednačava upijanje i stvara vezu za sledeći sloj. Na podlozi koja jako upija ponekad se nanosi dva puta.
5. Mešanje. Smola i očvršćivač mešaju se u tačnom odnosu koji propisuje proizvođač, sporohodnom mešalicom, dok smesa ne postane potpuno ujednačena. Posle toga treba poštovati vreme upotrebljivosti, jer inače smesa počinje da se stvrdnjava u posudi.
6. Nanošenje. Smesa se razliva nazubljenom gleterikom ili lopaticom, deo po deo, a delovi se spajaju „mokro na mokro“, da ne ostanu vidljivi nastavci.
7. Odzračivanje. Valjkom sa iglama istiskuju se mehurići vazduha iz još tečnog sloja.
8. Stvrdnjavanje. Po podu se obično može hodati otprilike posle 24 sata, a puno opterećenje, zavisno od proizvođača i temperature, podnosi tek posle nekoliko dana, često oko nedelju dana. Do tada ga treba čuvati od prašine, vode i teških predmeta.

Neočvrsnuti epoksid nadražuje kožu i može izazvati alergiju. Zato se radi sa rukavicama i zaštitnim naočarima, a prostorija se provetrava. Ako radite pod u podrumu ili garaži u stambenoj zgradi, unapred javite upravniku ili stambenoj zajednici, jer isparenja i miris mogu da se šire u zajedničke prostorije.

• Jednobojna površina. Najčešći izbor, a nijanse se obično biraju iz RAL tonske karte. Sjajna površina deluje čisto, ali se na njoj više vide ogrebotine i prašina. Mat ili polusjajna je praktičnija za kuću.
• Protivklizna obrada. U sloj se posipa ili umeša fini kvarcni pesak ili drugo punilo. Dobra je za garažu, radionicu i ulazni hodnik, gde se ulazi u mokroj obući. Što je struktura grublja, to je pod bezbedniji, ali se nešto teže pere.
• Dekorativni čips. Šarene ljuspice posipaju se po mokrom sloju i fiksiraju providnim završnim premazom. Izgled podseća na teraco, a uz to dobro skriva sitnu prljavštinu.
• Metalik efekat. Metalni pigmenti daju sjajnu površinu sa dubinom. Deluje reprezentativno, ali traži iskusnog izvođača, a svaki pod izgleda pomalo drugačije.
• Obojene zone i oznake. U poslovnim prostorima mogu se iscrtati sigurnosne trake, parking mesta ili logo firme.

Kod izbora boje mislite i na to kako ćete prostor koristiti. Svetle nijanse optički povećavaju prostoriju, a tamne i sive bolje skrivaju nečistoću. Zato se u garažama najčešće bira siva.

Najlakše je u velikoj pravougaonoj prostoriji sa čvrstim, suvim i ravnim betonom. Posao, a samim tim i trošak, povećavaju:

• stara boja, lepak ili pločice koje treba ukloniti ili temeljno izbrusiti,
• pukotine, odvojena mesta i neravnine koje treba sanirati i izravnati,
• vlažna podloga, zbog koje se čeka ili koristi poseban prajmer,
• razuđena osnova sa mnogo uglova, stubova i prelaza,
• dekorativne obrade i završni lakovi, koji znače dodatne slojeve i čekanje između njih,
• hladna prostorija koju treba unapred zagrejati.

Većina problema se ne vidi odmah, nego posle nekoliko nedelja ili meseci. U praksi se najčešće ponavljaju ove greške:

• Podloga nije dobro očišćena. Prašina, masnoća ili slab gornji sloj košuljice dovode do ljuštenja i plikova.
• Pogrešan odnos komponenti. Smesa se tada ne stvrdne potpuno i ostaje meka ili lepljiva.
• Preskočeno odzračivanje. Na površini ostaju sitni krateri i rupice u kojima se zadržava prljavština.
• Loši uslovi. Na hladnom epoksid sporo i neravnomerno očvršćava, a pri visokoj vlažnosti vazduha može se pojaviti mlečna skrama ili lepljiva površina. Temperatura podloge obično treba da bude bar oko 3 °C iznad tačke rose.
• Prekrivene pukotine. Pukotine u podlozi moraju se sanirati, inače će se pojaviti i u epoksidu. Dilatacione fuge iz košuljice moraju se preneti i u novi sloj.
• Prerano opterećenje. Nameštaj, automobil ili mokro pranje prerano posle izlivanja ostavljaju tragove.

• površina je neprekidna, bez plikova, kratera i oljuštenih mesta,
• pri kuckanju se nigde ne čuje šupalj zvuk,
• boja i sjaj su ujednačeni, bez vidljivih nastavaka između delova,
• površina nije lepljiva ni meka posle vremena koje navodi proizvođač,
• ivice uz zidove, štokove i pragove su čisto završene,
• dilatacione fuge su zadržane i popunjene,
• protivklizna obrada je ravnomerno raspoređena po celoj površini, ako je dogovorena,
• dobili ste informaciju o korišćenom sistemu, vremenu do punog opterećenja i preporučenom čišćenju.