Ugradnja drenažnog kanala u beton

Posao počinje obeležavanjem trase i visina. Majstor zategne kanap ili koristi laser, da bi znao gde će biti gornja ivica rešetke i kuda će voda teći. Tek posle toga se kopa.

Iskop mora biti širi i dublji od samog kanala, jer oko njega ide beton. Dno se nabije, a u zavisnosti od tla i opterećenja na njega se stavlja nabijeni sloj šljunka. Preko šljunka ide sloj betona u koji se kanali redom postavljaju.

Kanali se slažu od najniže tačke, dakle od izliva ili slivnika, nasuprot toku vode. Svaki element se poravna po kanapu, spojevi se uklope, a na početak trase stavlja se čeona kapa. Zatim se kanal obetonira sa obe strane. Kod plastičnih kanala rešetke ostaju umetnute tokom betoniranja, jer bi pritisak betona inače mogao da savije bočne zidove.

Na kraju se kanal priključi na odvod i oko njega se završi površina, na primer behaton ploče ili beton. Pre nego što preko kanala pređe automobil, beton mora dovoljno da očvrsne. To u zavisnosti od vremena i vrste mešavine obično traje nekoliko dana.

Pri izboru je najvažnije šta će preko kanala hodati ili voziti. Kanali i rešetke se dele u klase opterećenja prema standardu SRPS EN 1433. Za pešačku zonu i terasu dovoljna je najniža klasa. Za prilaz putničkog automobila bira se klasa za parkinge, a za teža vozila još viša. Klasu ćete naći u dokumentaciji proizvođača.

• plastični kanali su lagani, lako se seku i odgovaraju terasi, stazi i prilazu putničkog automobila, ako to proizvođač dozvoljava za datu klasu,
• kanali od polimer betona i betona su teži i krući, bolje podnose opterećenje i koriste se kod prilaza, parkinga i dvorišta kroz koja se vozi,
• pocinkovane čelične rešetke su uobičajene na pešačkim površinama i terasama,
• rešetke od livenog gvožđa biraju se tamo gde se vozi, jer su čvrste i dobro se pričvršćuju.

Pravilo je jednostavno: i kanal i rešetka moraju imati istu ili višu klasu opterećenja od one koja će biti na površini. Jaka rešetka na slabom kanalu ne rešava problem.

Voda u kanalu mora imati kuda da oteče. Neki kanali imaju pad ugrađen u dno, drugi se postavljaju vodoravno, a voda otiče zahvaljujući dubini kanala i izlivu. Ako se pad pravi samim polaganjem, obično se bira približno 0,5 do 1 % prema preporuci proizvođača, odnosno oko 5 do 10 mm po metru dužine. Kod kanala dugog pet metara i pada od 1 % razlika u visini je otprilike pet centimetara.

Jednako je važna i sama površina. Ploče ili beton moraju imati pad prema kanalu, inače voda prođe pored njega.

Odvod se rešava prema mogućnostima placa:

• priključkom na atmosfersku ili opštu kanalizaciju,
• ulivom u upojni blok ili upojni bunar, ako tlo dobro upija vodu,
• odvođenjem u rezervoar za kišnicu.

Ne priključujte kanal na javnu kanalizaciju bez dogovora sa lokalnim komunalnim preduzećem za vodovod i kanalizaciju. Na mnogim mestima prednost se daje tome da kišnica ostane na placu. Da li je za veće radove na odvodnjavanju ili za priključak potrebna dozvola prema važećim propisima o planiranju i izgradnji, proverite u nadležnom organu lokalne samouprave. U stambenoj zgradi se unapred dogovorite sa upravnikom ili stambenom zajednicom.

Najjednostavnija je nova površina, gde se kanal postavlja pre popločavanja, a slivnik ili upojni bunar su odmah pored. Posao je tada brz i pregledan.

Više rada traže:

• naknadna ugradnja u gotovu površinu, kada treba seći i razbiti ploče ili beton, a zatim ih vratiti,
• duga trasa sa više uglova, odvajanja ili sa izlivom daleko od kanala,
• viša klasa opterećenja, koja znači masivniju betonsku oblogu i teže elemente,
• loše tlo, na primer glinovito ili nasuto, koje treba zameniti ili ojačati,
• instalacije u zemlji, skučen pristup ili ručno kopanje bez mašina.

U praksi se često dešava da je kanal postavljen previsoko. Rešetka tada viri iznad ploča, voda se zadržava pored nje, a točkovi je oštećuju. Gornja ivica rešetke treba da bude nekoliko milimetara ispod okolne površine, proizvođači obično navode oko 3 do 5 mm.

• premalo betona sa strane, kanal se vremenom pomeri, a ploče oko njega se razmaknu,
• betoniranje bez umetnutih rešetki kod plastičnih kanala, bočni zidovi se saviju i rešetka posle ne naleže,
• nenabijena podloga, kanal se slegne i u njemu nastane udubljenje sa stajaćom vodom,
• nedostatak dilatacionih fuga kod dugih betonskih površina, beton puca uz kanal,
• zaboravljena čeona kapa ili nezaptiven izliv, voda curi ispod kanala i ispira podlogu,
• pad površine od kanala, kanal ostaje suv, a voda ide ka kući.

Kratak plastični kanal uz terasu ili stazu možete postaviti i sami, ako imate libelu, kanap i malo strpljenja. Za kolski prilaz i priključak na kanalizaciju pametnije je pozvati firmu.

1. Proveriti kuda će voda otići i pripremiti izliv, slivnik ili upojni bunar.
2. Obeležiti trasu i zategnuti kanap u visini buduće gornje ivice rešetke.
3. Iskopati rov širi i dublji od kanala, prema uputstvu proizvođača.
4. Nabiti dno, nasuti šljunak i ponovo nabiti.
5. Razastrti sloj betona zemljano vlažne konzistencije.
6. Postaviti prvi element kod izliva i nastaviti nasuprot toku vode.
7. Svaki element poravnati po kanapu i proveriti libelom.
8. Staviti čeonu kapu i zaptiti spoj sa izlivom.
9. Umetnuti rešetke i obetonirati kanal sa obe strane.
10. Sačekati da beton očvrsne, pa tek onda završiti ploče oko kanala.
11. Sipati kofu vode u kanal i proveriti da li sva voda oteče.

• rešetka je celom dužinom malo ispod okolne površine i nigde ne viri,
• kanal je u jednoj liniji, bez stepenika na spojevima,
• rešetke čvrsto naležu, ne lupaju i kod prilaza su osigurane,
• posle sipanja vode u kanalu ne ostaju bare,
• voda otiče u izliv i nigde ne curi ispod kanala,
• beton sa strane je ceo, bez pukotina i šupljina,
• površina oko kanala ima pad prema kanalu,
• klasa opterećenja kanala i rešetke odgovara onome što se vozi po površini,
• kanalu se lako prilazi radi čišćenja i rešetke se mogu izvaditi.