Montaža drvene rukohvatne ograde

Kod rukohvata je najvažnije tačno merenje i dobro ankerisanje. Samo pričvršćivanje profila traje kratko.

Merenje i obeležavanje linije

Majstor prvo proveri od čega je zid: puna opeka, beton, šuplji blok, siporeks ili gips-karton. Od toga zavisi izbor ankera. Zatim obeleži liniju rukohvata. Rukohvat treba da prati nagib stepenica, pa se visina meri vertikalno od prednje ivice gazišta, a ne od poda. U stanovima i porodičnim kućama rukohvat se obično postavlja na visinu od otprilike 900 do 1000 mm. Tačnu vrednost određuju važeći propisi i standardi SRPS EN, kao i projekat stepeništa.

Bušenje i ankerisanje

U punu opeku i beton idu kvalitetni tiplovi. Za šuplje blokove ili staro zidanje bolji je hemijski anker. Kod gips-kartona treba pogoditi noseći profil ili drvena ojačanja ubačena unapred. Sama ploča rukohvat neće izdržati.

Postavljanje nosača i rukohvata

Nosači se obično stavljaju na razmaku od oko 80 do 120 cm, a kod težeg profila gušće. Na početku i na kraju rukohvata uvek mora postojati čvrsta tačka. Rukohvat se za nosače pričvršćuje odozdo, da se šrafovi ne vide i ne osete pod rukom. Na kraju se obrade krajevi, očiste ivice i završi površina.

Kada se rukohvat stavlja na ogradu, profil se pričvršćuje za stubiće ili za gornju šinu. Na lomovima i odmorištima delovi se spajaju moždanicima, spojnicama sa zavrtnjem ili savijenim komadima, tako da spoj ne smeta dlanu.

Za rukohvate se uglavnom koriste bukva, hrast i jasen. Važni su tvrdoća i dobro sušenje. Vlažno drvo se posle montaže uvija i puca.

• bukva je čvrsta, ima finu i ujednačenu šaru i dobro prima bajc, pa odgovara većini enterijera,
• hrast je tvrđi i stabilan, ima izraženu šaru i dobro podnosi svakodnevno korišćenje,
• jasen je svetao i elastičan, lepo se slaže sa metalnim nosačima i jednostavnim modernim prostorom.

Za površinu birate između laka i ulja. Lak pravi tvrd sloj, dobro podnosi habanje i lako se briše, ali se teže popravlja kada se jednom ošteti. Ulje ističe šaru drveta i toplije je na dodir. Izlizano mesto dovoljno je lokalno prebrusiti i ponovo nauljiti, ali ulje treba s vremena na vreme obnavljati prema uputstvu proizvođača. Za stepenice kojima se mnogo hoda bolji je tvrd lak ili ulje namenjeno površinama koje trpe veće opterećenje.

Najjednostavniji slučaj je pravo stepenište u jednom kraku i zid od pune opeke ili betona. Posao produžava:

• spiralno ili lomljeno stepenište, gde rukohvat treba savijati ili spajati pod uglom,
• slaba ili šuplja podloga, kojoj trebaju hemijski ankeri ili dodatna ojačanja,
• kriv zid, pa nosače treba podmetati da bi rukohvat išao u jednoj liniji,
• rukohvat kroz više spratova ili preko odmorišta bez prekida,
• netipski profil rađen po meri i površina koja se završava na licu mesta,
• demontaža starog rukohvata i zatvaranje rupa od starih nosača, što ponekad traži i molera.

U stambenoj zgradi važi još jedno pravilo: ako je stepenište zajedničko, rukohvat ne montirajte bez saglasnosti upravnika ili stambene zajednice. Za običnu zamenu rukohvata u sopstvenoj kući dozvola obično nije potrebna. Ako menjate celu ogradu ili stepenište, proverite u nadležnom organu šta prema važećim propisima o planiranju i izgradnji važi za vaš slučaj.

• rukohvat samo u malteru: nosač drži samo malter ili gips-karton bez profila i popusti već kod prvog jačeg opterećenja,
• pogrešna visina: kod niskog rukohvata čovek mora da se saginje, a kod previsokog ruka nema prirodan oslonac, što najviše smeta pri silasku,
• preretki nosači: rukohvat se između njih ugiba, a spojevi se olabave,
• malo mesta za ruku: ako je rukohvat preblizu zidu, prsti se pri hvatanju žuljaju o zid, zato se ostavlja bar oko četiri do pet centimetara slobodnog prostora,
• neprilagođeno drvo: rukohvat donet pravo iz hladnog magacina posle montaže u toploj prostoriji počne da se kreće, zato treba nekoliko dana da odleži u prostoriji,
• oštri krajevi: ravno odsečen kraj zakači rukav ili kaiš torbe, pa se krajevi zaobljavaju ili savijaju prema zidu.

Rukohvat na ravnom, punom zidu kod običnog stepeništa možete postaviti i sami ako imate bušilicu, libelu i strpljenja. Ako niste sigurni u podlogu, ako je stepenište spiralno ili rukohvat pripada nosećoj ogradi, prepustite posao stolaru. U zidu mogu biti električni kablovi i cevi, zato pre bušenja uvek proverite mesto detektorom.

1. Ostaviti rukohvat nekoliko dana u prostoriji u kojoj će se montirati.
2. Izmeriti vertikalnu visinu od ivice prvog i poslednjeg gazišta i obe tačke obeležiti na zidu.
3. Spojiti oznake pravom linijom pomoću lasera ili letve sa libelom.
4. Rasporediti položaj nosača, prvi i poslednji staviti malo uvučeno od krajeva rukohvata.
5. Proveriti mesta bušenja detektorom kablova i cevi.
6. Izbušiti rupe burgijom za dati materijal i očistiti ih od prašine.
7. Postaviti tiplove ili ankere i pričvrstiti nosače, ali ih još ne zatezati do kraja.
8. Prisloniti rukohvat, proveriti liniju i visinu kod svakog gazišta, pa tek onda zategnuti nosače.
9. Pričvrstiti rukohvat za nosače odozdo šrafovima odgovarajuće dužine, da ne izađu na gornju površinu.
10. Zaobliti ili zatvoriti krajeve i premazati rezove istom završnom obradom kao rukohvat.
11. Pritisnuti rukohvat snagom odrasle osobe sa strane i odozgo i proveriti da se nigde ne pomera.

• rukohvat se pri jakom pritisku u stranu ili nadole ne pomera i nosači ne škripe,
• visina je ista celom dužinom, merena od ivice gazišta,
• rukohvat počinje kod prvog i završava se kod poslednjeg gazišta, a ne na pola kraka,
• između rukohvata i zida ima dovoljno mesta da ga ruka udobno obuhvati,
• pod dlanom se ne osećaju šrafovi, spojevi ni oštre ivice,
• krajevi su zaobljeni ili savijeni prema zidu i ništa ne zapinje za njih,
• površina je ujednačena, bez curenja laka i neobrušenih mesta,
• oko nosača je čisto, bez otpalog maltera i starih rupa.