Postavljanje parkovskih ivičnjaka

Ivičnjaci se postavljaju pre popločavanja, jer čine okvir u koji se kasnije slažu ploče ili behaton. Postupak je u suštini jednostavan, ali dobar rezultat zavisi od preciznosti u svakom koraku.

• Obeležavanje: pomoću kočića i zategnutog zidarskog kanapa obeleži se trasa, a pre svega visina gornje ivice ivičnjaka. Već tada treba računati na visinu budućeg popločanja i na pad kojim će voda oticati, obično od kuće ka dvorištu.
• Iskop: kopa se rov nešto širi od ivičnjaka i dovoljno dubok da u njega stanu podloga, betonska posteljica i sam ivičnjak. Kod običnih parkovskih ivičnjaka to je otprilike 25 do 35 cm ispod gornje ivice. Gde će se voziti automobil, kopa se dublje.
• Podloga: dno rova se nabije, a po potrebi se doda i nabije šljunak ili tucanik.
• Betonska posteljica: na podlogu se nanosi zemljano vlažan beton, obično u sloju od oko 10 cm. Takav beton možete u šaci stisnuti u grudvu, ali ne curi.
• Ugradnja: ivičnjak se utisne u posteljicu i gumenim čekićem dotera na visinu kanapa. Ravnina se usput stalno proverava libelom.
• Bočni oslonac: sa jedne ili obe strane ivičnjak se podupre betonskim klinom koji dopire otprilike do trećine ili polovine njegove visine. Upravo taj klin sprečava da se ivičnjak vremenom nagne.

Pre kopanja proverite da li trasom prolaze podzemne instalacije: voda, gas, struja, telekomunikacije. Podatke možete tražiti od lokalnog vodovoda, elektrodistribucije, distributera gasa i operatera. Na zahtev vam mogu obeležiti vodove na terenu. Ako ipak oštetite gasovod ili osetite miris gasa, udaljite se od mesta, ne palite ništa i pozovite 112 i distributera gasa.

Ako su ivičnjaci deo novog kolskog ulaza na parcelu, priključka na javni put ili većeg nasipanja terena, proverite u nadležnom organu opštine ili grada šta traže važeći propisi o planiranju i izgradnji. Unapred se ne može tvrditi da nikakva dozvola nije potrebna. U stambenoj zgradi uređenje okoline dogovarate sa upravnikom ili stambenom zajednicom.

Najčešće se koriste betonski parkovski ivičnjaci, obično debljine oko 5 do 10 cm i visine oko 20 do 25 cm. Dobro idu uz staze, terase i površine oko kuće. Gde će se parkirati automobil, biraju se deblji komadi i čvršća posteljica. Ulični ivičnjaci su masivniji i namenjeni su putevima i prometnim parkinzima.

Kameni ivičnjaci, na primer od granita, veoma su otporni i lepo izgledaju. Teži su, imaju manje tačne mere, a postavljanje i sečenje traju duže. Plastične baštenske trake služe samo da razdvoje travnjak od šljunka ili malča. Popločanje po kojem se hoda ili vozi one ne mogu da zadrže.

A u šta se ivičnjak postavlja? Uz popločanje gotovo uvek u beton. Postavljanje samo u šljunak ima smisla za čisto ukrasne ivice u bašti, ali se takav ivičnjak vremenom lakše pomeri ili prevrne.

Najjednostavnija je prava linija na ravnom, čvrstom terenu, gde se lako priđe kolicima i dovezenom betonu ili šljunku. Posao duže traje i više košta kada imate:

• mnogo lukova i uglova, gde ivičnjake treba seći ili koristiti lučne komade,
• kosinu i visinske razlike, pa visina ivičnjaka mora postepeno da se menja,
• loše tlo (glinovito ili nasuto), koje treba zameniti šljunkom,
• uklanjanje starih ivičnjaka i betona,
• loš pristup, kada se materijal ručno nosi kroz kuću ili dvorište,
• kamene ivičnjake umesto betonskih.

Važno je i vreme. Beton ne treba ugrađivati na temperaturi ispod približno 5 °C, niti na smrznuto tlo. Po velikoj vrućini brzo se suši, pa ga je dobro pokriti ili kvasiti.

Ivičnjak koji na dan postavljanja izgleda dobro može se nagnuti već posle prve zime. Uzrok je obično neka od ovih grešaka:

• nenabijena podloga: ivičnjak postepeno sleže i linija postaje talasasta,
• nema bočnog oslonca: pod pritiskom popločanja i automobila ivičnjak se izvije napolje,
• previše vlažan beton: ivičnjak u njemu „pliva“ i teško zadržava visinu,
• pogrešna visina u odnosu na popločanje: uz kuću nastaju bare ili se voda sliva ka fasadi,
• zanemarena voda: natopljena podloga gubi nosivost, a zimi je pomera mraz,
• prerano opterećenje: nabijanje popločanja vibro pločom odmah pored svežeg betona.

U praksi se često štedi baš na betonskom klinu sa strane travnjaka. To je deo koji se najmanje vidi, ali je jedan od najvažnijih u celom poslu.

Za baštensku stazu ili terasu po kojoj se ne vozi, ivičnjake možete postaviti i sami. Treba vam ašov, kanap, kočići, libela, gumeni čekić, ručni ili vibracioni nabijač i mešalica ili kanta za beton. Ivičnjaci su teški, pa ih dižite pravih leđa i radije u dvoje. Kada sečete ugaonom brusilicom, nosite zaštitne naočare, antifone i masku, a prašine je najmanje ako sečete uz vodu.

1. Proveriti trasu podzemnih instalacija.
2. Pobiti kočiće na krajevima trase i zategnuti kanap na visini gornje ivice ivičnjaka, uzimajući u obzir pad.
3. Iskopati rov do potrebne dubine, nešto širi od ivičnjaka.
4. Nabiti dno rova, a po potrebi dodati i nabiti šljunak.
5. Zamesiti zemljano vlažan beton prema uputstvu proizvođača suve mešavine.
6. Razastrti betonsku posteljicu u dužini dva do tri ivičnjaka.
7. Položiti ivičnjak i gumenim čekićem ga doterati na visinu kanapa.
8. Proveriti libelom ravninu i nastavak na prethodni komad.
9. Ostaviti između komada malu, ujednačenu fugu.
10. Napraviti bočni betonski oslonac i zagladiti ga mistrijom.
11. Ostaviti beton da očvrsne i ne opterećivati ga dok to proizvođač ne dozvoli.
12. Zatrpati rov zemljom sa strane travnjaka i nastaviti sa popločavanjem.

Pri prijemu polako prođite celu liniju i pogledajte je i sa strane, pod niskim uglom se neravnine najbolje vide. Proverite:

• da li je linija prava, a lukovi glatki, bez zubaca i skokova,
• da li se gornje ivice susednih komada nastavljaju bez stepenika,
• da li visina ivičnjaka odgovara planiranoj visini popločanja i terena,
• da li pad vodi vodu od kuće i da nigde ne nastaju bare,
• da li su fuge između komada ujednačene,
• da li je bočni betonski oslonac neprekidan i da se ivičnjak ne pomera kada ga pritisnete,
• da li su rezovi čisti, a uglovi spojeni bez velikih razmaka,
• da li je okolina očišćena, bez ostataka betona na popločanju i ivičnjacima.